Ništa tako dobro ne otvori apetit kao miris vrućeg hleba. Lako se priprema pa svako može da bude dobar pekar. Dovoljno je izmešati brašno, vodu ili mleko, dodati kvasac i so, sačekati da „naraste“ i staviti u rernu. Ovaj recept nije se menjao godinama, a male tajne koje su domaćice otkrile dok su ga pravile, prenose se sa kolena na koleno.
Hleb se ubraja u veoma svarljive namirnice, ali se lakše vari kao dvopek nego kao svež hleb, jer digestivni fermenti delovanjem na svež hleb mogu da daju osećaj težine i nelagodnosti. U zavisnosti od vrste žitarice od koje se priprema testo, hleb može da bude beli, polubeli, crni, integralni, ražani, kukuruzni…
“Na tržištu postoje različite vrste hleba“, kaže mr. sci Jelena Subotić Krivokapić, psiholog i nutricionista. “Na primer, prisustvo mekinja u hlebu usporava resorpciju fosfora, kalcijuma i gvožđa. Fitinska kiselina iz mekinja vezuje se za neke minerale soli taložeći ih u obliku fitata kalcijuma i gvožđa. Tako deponovane naš organizam više ne može da ih resorbuje. Osim toga, mekinje nadražuju crevnu sluzokožu i mada njihovo laksativno dejstvo može da pomogne osobama koje pate od opstipacija, učestalost tog nadražaja vremenom može da bude štetna.”
Ražani hleb je, objašnjava naša sagovornica, teško svarljiv i ne sadrži vitamine B1 i PP (amid nikotinske kiseline). Stalna potrošnja ražanog hleba izaziva hipovitaminozu B3, poznatu pod nazivom pelagra. Heljda je namirnica koja se gaji od davnina, a obiluje fosforom, gvožđem i vitaminima B grupe, pa je zgotovljenu u formi hleba možemo smatrati kompletnom namirnicom. Kukuruz, kao i raž, ne sadrži vitamin B3 (PP), pa isključiva upotreba kukuruznog hleba izaziva pelagru. Dakle, svaka vrsta hleba ima prednosti i mane, i osnovna preporuka je da se povremeno menja vrsta hleba koju koristimo. “Od punog zrna pravi se graham hleb koji na 100 g ima oko 200 kilokalorija (kcal), dok isto parče belog hleba ima 240 kcal“, ističe Jelena Subotić Krivokapić. “Crni pšenični hleb bogatiji je mineralima od hleba koji je napravljen od belog pšeničnog brašna, dok mu je energetska vrednost 222 kcal na 100 g. Prava crna vekna dobija se od brašna tipa 1.100 u čiji sastav ulazi celo zrno pšenice, što proizvodu daje tamniju boju.”
Beli hleb je neutralnijeg ukusa pa se slaže uz mnoga jela koja imaju posebnu aromu. Može da se upotrebljava nekoliko dana ako se pravilno čuva. Graham hleb od brašna celog zrna predlaže se u ishrani dijabetičara, sportista i osoba u razvoju. Crni hleb je decenijama smatran hranom sirotinje, robova i kažnjenika. Danas je najčešći odabir osoba koje se brinu o svom zdravlju i žele uravnoteženu ishranu. Bogat je mineralima, vlaknima, proteinima i mineralima, a manje je energetske vrednosti i daje osećaj sitosti. Crni hleb se lakše kvari od belog i mora pravilno da se čuva kako bi trajao nekoliko dana. Ujedno duže zadržava svež ukus i miris. Najtamniji je hleb od prosa, raži, od zobi, uz dodatke susamovih ili suncokretovih semenki, kima.
“Integralno brašno nije rafinisano, za razliku od belog, sadrži i mekinje, prirodni omotač zrna koji u sebi ima veliku količinu dijetalnih vlakana“, napominje nutricionista. “Vlakna u želucu povećavaju volumen i imaju zaštitno dejstvo, vezuju masnoće i lakše ih odstranjuju umesto da odlaze direktno u krv, a nemaju kalorijsku vrednost.”
Izvor: Novosti
